Grad Pirot

Konkurs za projektno finansiranje medija

Ani press doo Pirot - Portal Plus online

"Pod okriljem Stare planine"

Kada se govori o selima podno Stare planine, onda nekako zajedno idu , recimo, Brlog - Dojkinci, kao brat i sestra, Rsovci i Visočka Ržana, ili Slavinja i Rosomač, recimo!  Želeli smo i mi, možda i zbog prostora gde se nalaze, da ih tako spajamo i obilazimo, ali smo ovoga puta napravili izuzetak. Imali smo vremena i odlučili da te subote poranimo kako bi posle Rsovaca i Visočke Ržane, otišli do Slavinje. Zbog lošeg puta i još nekih detalja, nismo sve bili ugovorili, a i neminovni Boža Dragić nije bio u selu, odlučili smo se da nastavimo dalje. Dakle, naš sledeći cilj bila je Slavinja. I verujte, bilo smo oduševljeni. Slavinja je neko posebno selo . I istorija je nekako drugačija. Nekada je to bio centar sa mnogim institucijama. Ali, čućete priče kasnije...

      SLAVINJA

Selo Slavinja nalazi se na 33 km istocno od Pirota i leži na krajnjem zapadnom delu Gornjeg Visoka u podnožju stenovitog i neprohodnog Vidlickog masiva na teritoriji Parka prirode “ Stara planina”. Slavinja je selo smešteno na severozapadnim padinama planine Vidlič i ušću Slavinjske reke u Visočicu. Severoistočna međa mu je Srebrna glava i Midžor.

Po predanju ovo je jedno od najstarijih naselja u Visoku i u toku svog postojanja nekoliko puta je menjalo lokaciju, da bi pre cetiri veka konacno ustalilo na maloj zaravni pored Rosomacke i Slavinjske reke koje su bogate recnim rakom i ribom.Posebno je rosomacka reka bogata endemicnom vrstom potocne pastrmke. U okolini sela postoje arheološka nalazišta iz rimskog doba. Kroz selo je prolazio nekedaznji turski vojni put, ranije je to bio rimski put. Tragovi tog puta još postoje kroz Visok. Samo selo karakterišu mnogobrojni starinski objekti u etno stilu koji su danas van funkcije kao što su ambari, kuce, plevnje sa svojim specificnim arhitektonskim obeležjem. Na deset minuta hoda od samog sela nalazi se klisura “Rosomačko grlo” ili Slavinjsko grlo ili ,,lonac,, kroz koju protiče Rosomačka reka. Bočne strane klisure su strme i izdubljene u slojevitim krečnjacima. Kao takva izuzetno je atraktivna kroz celu svoju dužinu, a samu klisuru karakterišu mali lonci-virovi koji dočaravaju ovu klisuru još atraktivnijom. Prolazak kroz kanjon moguć je jedino kroz reku. U neposrednoj blizini “Grla” nalazi se mala pećina i stara vodenica. Za snabdevanje u samom selu postoji prodavnica a neke od tipičnih proizvoda možete kupiti i od individualnih proizvodača u samom selu.

U selu je crkva Svetog Ðorda iz 16 v. ne zna se pouzdano vreme njene gradnje, a živopisana je 1844. godine.
Tokom zime u Slavinji živi oko 30-ak žitelja, dok tokom leta, brojka se popne i na nekoliko stotina.Slavinja je posledje selo u tom regionu koje pripada opstini Pirot. Meštani se bave poljoprivredom i stočarstvom, a u poslednje vreme aktuelan je i seoski turizam. Stare kuće u Slavinji napravljene su od drveta i blata, a pokrivene su kamenim pločama.

Ovo je onaj uobičajeni tekst koji obično postavimio o onim uopštenim, karakterističnim detaljima o svakom selu. Sa takvim saznanjima krenuli smo od Visočke Ržane ka Slavinji. Retko idemo na tu stranu. Obično nas put od Ržane vodi levo ka Vrelu i dalje. Ovoga puta krenuli smo podno Vidliča. Put nije tako loš. Jeste malo uzan, ali u odnosu na  neke druge puteve sasvim dobar !

Prošli smo farmu ,,Bele Vode,, koju sada ,,radi,, Boža Dragić, najbolji stočar podno Stare planine. Čuva oko 5oo ovaca. Ali o njemu ćemo uskoro. Kada krene priča .   Kada smo prošlči farmu, tamo , pre ulaska u Slavinju zastali smo da se divimo lepotama šumovitog Vidliča, koji tamo sa pirotske strane uopšte ne izgleda tako prelepo.

I onda nam se ukazala Slavinja. Selo u koje, verujte, prvi put dolazimo. Svaki detalj je za nas bio interesantan. A i jeste. Slavinja se u mnogo čemu razlikovala od nekih drugih sela.

Pripremajući se za odlazak u ovo selo pronašli smo još neke detalje za koje smo smatrali da su veoma interesantni. Evo jednog!

Kada je početkom 19. veka jedan od pionira književnosti kod Bugara, Dobri Čintulov, radnju jedne od pripovedaka iz zbirke „Seoska idila" smestio u Slavinju, sigurno nije slutio da će od sela punog života, mladosti i lepote, posle dva veka ostati samo lepota.

I zaista Slavinja je jedno od mesta u kojoj se lepota otkriva već sa prvim korakom ili pogledom. Da li je to zbog srećno izabrane naslonjenosti na Vidlič, zbog litica nad njom, zbog pitomine i obilja vode oko nje, zbog pogleda na najviše vrhove Stare planine, svega toga zajedno, ili nečeg nedokučivog, nevažno je.

Slavinja je lepa i sa polusrušenim kućama i polupusta i već pomalo zaboravljena. To odmah osete namernici, to večno pamte Slavinjčani.

Prolazeći selom tražili smo domaćinstvo, mladog, neobičnog, vrednog čoveka, (pomislio sam, konačno mlad čovek predsednik zajednice , još stočar). Uspeli smo da pronadjemo kuću i , videćete sve ostalo. Dočekao nas je kao pravi roker. Dimitrije Stavrov.Duga kosa sakrivena u maramu, čizme, naočit, zgodan, mlad čovek.

Sve je zaista bilo ,,na opšte prijatno  iznenadjenje,, ali tako se i nastavilo. Sve je čovek hteo, samo NE PRED KAMERU!!! Za utehu snimili smo njegovo domaćinstvo. Ima svega što je potrebno za ozbiljan rad u poljoprivredi. Od priključnih mašina do...Nije imao mnogo vremena za nas. Pripremio nam je sagovornike, ali da govori, nikako! Žurio je u planinu, čekale su ga ovce. Na naše pitanje da kupimo sir, uputio nas je na suprugu koja je za te poslove. Sir odličan. Oni što smo uočili, kao da postoji dogovor medju stočarima. Sir je svuda izmedju 6oo i 7oo dinara. U zavisnosti od toga, mlad, srednji, prevreo. Ovči sigurno!!!

No, evo ,,gazdinske kuće,, slavinjskog kmeta koji nas je oduševio svim, samo ne time das je pobegao od kamere. Dobro! A kuća i sve ostalo kombinacija njegove ,,rokerske duše,, i onog ruralnog bez čega se ne može. Pas koji nas je s čudjenjem gledao, bio je miran, mada vezan, za svaki slučaj.

Odmah iznad ,,kmetove,,kuće, već nas je čekao jedan od starijih meštana. Sećam ga se iz Pirota. Sada penzionerske dane provodi u Slavinji. Našli smo prelepo mesto i započeli priču. Zove se Cvetan Milčev.

Eto je bila priča jednog Piroćanca iz Slavinje. Veoma interesantna. Čoveku još uvek sećanja veoma sveža. Bila je to  prava priča o ovom selu. Posebno za one koji malo znaju.

I, stižemo da najvažnije slavinjske priče. O Slavinji, zahvaljujući njima dvojici sada znaju svuda na zemljinoj kugli.  Slavinjski zet je nekadašnji  proslavljeni košarkaš Jadranko Vujačić. Rodjen je 1957. godine. Sa Partizanom je osvojio titulu prvaka, igrao sa Kićom i Prajom , 1979. draftovan u NBA. Evo slike tog Partizana. U krugu je naravno, naš, slavinjski zet jadranko!

Sa Jadrankom Vujačićem, svakog leta, u Slavinju dolazi, Nikola Mirotić,  u ovom trenutku jedan od najboljih evropskih košarkaša, igrao je na nedavnom prvenstvu Evrope za Španiju,. Osvojili su titulu. NBA igrač.  Igrao za Hjuston, Minesotu,  za Čikago Bulse.

Jadranko i Nikola , dva dobra prijatelja, dolaze u naš kraj iz više razloga. Slavinja je kažu na takvom mestu, na planinini da ima posebne klimatske uslove. Tu se svetski centar priprema za velike izazove. Veoma često koriste i terene kod Hotela Stara. Nekada Planinarski dom. Nikola i Jadranko u Slavinji imaju mir, vazduh, vodu , mir. Ponekada ,,sidju,, do Pirota , ali ne žele medijsku ,,pompu,, . zbog toga su i pobegli u ,,pitomu divljinu,, kako su je nazvali. Čuli smo od meštana da će Jadranko i Nikola , gore iznad kuće u tazbini, napraviti pravi mali sportski centar.

Krenuli smo ka najpoznatijoj kući na Staroj planini. Nismo slutili kakvog ćemo sagovornika pronaći. Baka , Jadrankova tašta nas je dočekala u kuhinji. Otresita žena, koja tako lepo, tečno, slikovito priča da sagovornik može samo da uživa .

Nismo imali sreće. Reče baka da je Jadranko bio ovih dana. Da je i Mirotić ranije dolazio. Ali, da ne vole oni kamere. Rade ovde , trče po brdima, imaju napravljen koš, skoknu do Planinarskom doma. Nismo imali sreće, ali smo otišli oduševljeni. Valjda ćemo ih nekada videti!

I šta nam je ostalo, da krenemo ka čuvenom Slavinjskom grlu. Okolina je neverovatna. Netaknuta priroda. Rosomačka reka se skoro ne vidi, samo se čuje, od granja, polomljenih stabala, šiblja.

E, zaista je izazov stići do cilja.  Kada se nađete u samom centru Slavinje, ako ste okrenuti onako kako ste ušli u selo, ulica sa vaše leve strane vodi do reke Rosomača. Pratite tu ulicu do samog kraja, a zatim se spustite do velike livade pored reke. Potrebno je da pređete tu livadu i da pratite reku, koja će vas odvesti do samog kanjona Rosomački lonci ili Slavi9njsko grlo! Kako hoćete!!! Pored reke postoji stazica, koja prolazi kroz šumarke i nekoliko livada, ali je veoma lako izgubiti se. Najsigurniji način da stignete do ulaza u kanjon jeste da idete uz reku, pazeći da se nikada previše ne udaljite od nje. Neposredno pred ulazak u kanjon nalazi se proplanak na kome je stara vodenica. To je idealno mesto za kampovanje. I mi smo tu odmorili. Evo vodenice . Kako bi to bilo dobro da se rasataurira, sačuva

Odatle do kanjona imate još pedesetak metara. Kako je bilo teško stići do cilja ,vodio  je  Nikola, moj mladji saputnik, koji je svojim aparatom ovekovečio mnoge lepote staroplaninskih sela i same planine. Ali, najpre o tome kako smo stigli. Da ovo je netaknuta priroda. Evo kako izgleda okolina Slavinjskog grla gde protiče Rosomačka reka. Najsigurniji način da stignete do ulaza u kanjon jeste da idete uz reku, pazeći da se nikada previše ne udaljite od nje. Ona izlazi iz kanjona, tako da ne možete promašiti.Išli smo za Nikolom.  Krenuli nekim stazama kroz šiblje. Tu i tamo po neka strelica . Onu tablu videli smo tek na samom kraju. No, evo kako je izgledalo Nikolino probijanje do cilja. Mi smo bili ,,siguirna,,pozadina.

Glavna atrakcija  jeste kanjon Rosomače, poznat i kao Rosomački lonci, Slavinjski lonci, Rosomačko grlo ili Rosomačko ždrelo. Kada smo stigli  do ulaza u kanjon, bilo je potrebno je da se ispentrate na njegovu levu ivicu . Kako je to za ljude u ,,najboljim godinama,, ipak, preveliki izazov, dali smo Nikoli kameru  i on je nastavio. Stene su takve da je penjanje veoma lako ipak za mladje i vičnije. Dakle, ne preporučujemo svima. Ostanite kod vodenice i razmišljajte o skari!!!

      Evo još nekih utisaka o Grlu , Slavinji, reci...

...Kanjon nije  širi od pet metara, ne viši od sedamdeset i ne duži od petsto metara. Sasvim dovoljno dug, širok, visok i strm da ga čovek nikad ne zaboravi.

Zbog strmine stena, vodi u Grlu je skoro nemoguće prići. A ako i priđete nemojte se kupati. To vam neće dozvoliti prozirno bistra „gorska suza", koja i po najtoplijem danu teško da premašuje pet- šest stepeni.

Zato je na Grlu najbolje da slušate, gledate i upijate. Ono je jedno od retkih mesta gde možete shvatiti govor, miris i boju vode, zemlje i neba- tih praelemenata kosmogonije.

Grlo je i mesto gde u sedimentima krečnjačkih škriljaca, oni najhrabriji mogu naći mnogobrojne i raznovrsne amonite i kao kroz kakav udžbenik u naslojavanju njegovih stena, čitati istoriju Zemlje, paleobotaniku, paleozoologiju i paleotektoniku.

Kada se iz Grla budete vraćali u Slavinju saznaćete da se proširenja u kanjonu zovu „kotlove", kovitlaci vode „buke", a fosilizovani amoniti „ohljuvće".

No niko, čak ni u Slavinji, neće znati da vam ispriča priču o specijalitetu, neobičnog imena- „jabuka u krletki", čije je Slavinja rodno mesto. ( Tekst Slobodan Aleksić Ćosa)

Bila je ovo priča o Slavinji vidjena našim očima za nekoliko sati koliko  smo malo proveli u ovom divnom selu, sa prijatnim ljudima, u prelepoj okolini. Kada smo odlazili, osetili smo potrebu da se ponovo vratimo. Na dan, dva, tri... Toliko toga ima da se vidi. U Slavinji, kao i u ostalim selima ,,pod okriljem  Stare planine,,

I na kraju, kakav je to običaj evo fotografija za pamćenje koje je uradio Nikola Spasić, naš prijatelj, saradnik i saputnik.