Konkurs za projektno finansiranje medija

Ani press doo Pirot - Portal Plus online

"Pod okriljem Stare planine"

PAKLEŠTICA

Pakleštica na moru! Tako su mi govorili mnogi koji tokom leta, naravno, odlaze ne samo u ovo selu, već kampuju u okolini. Tamo provode dane godišnjeg odmora.  Pakleštica je na kraju 18 kilometara dugačkog Zavojskog jezera i dodje kao poluostrvo. Selo je na prediovnom mestu i omogućava svioma koji tamo borave sve pogodnosti. Od kupanja , šetnje,. Obilaska prirodnih lepota. Jednom reči selo koje je priroda podarila. Sa takmiv optizmom i nestrpljenjem krenuli smo tamo. Mada , sećam se, kada je ono asfaltiran deo pita, bio sam u povom selu i tada su i selo i ljudi ostavili snažan utisak .

Uostalom evo šta je neko napisao o ovom selu!

Село Паклештица се по први пут спомиње под називом Паклештиче у споску Џелепкешких дажбина од 1576. - 1577. са три домаћинства. Име Паклештица, уписано као Паклештиче, налазимо и у списку Отомаских војника од децембра 1606. године где се говори о војничким обавезама шесторице мештана потчињених Јусуфу черибаши, а који је припадао кази Шећирћој. По предању, први становници Паклештице доселили су се из околине садашњег села Церова, које се налази на путу Пирот-Књажевац. На овај закључак наводи следеће: у атару села Церова постои место Беловодица, где се налазило место под именом Паклештица. Приповеда се да су мештани тог села убили турчина али нису успели да ухвате и његовог пса, па је пас доцније одвео Турке до гроба свога господара. Починиоце овог убиства требало је казнити, али како је гроб био између два села(звала су се Паклештица и Палилула) они су пред јутро чекали да се огласи петао, па у ком селу прво закукуриче, он ће бити и нападнут. Тог кобног јутра први петао је закукурикао у Паклештици. Одмазда због убиства Турчина их је задесила на дан сеоске славе. Забављеним ором, свирком, несрећници нису разумели опомену: Врана је насред ора „испустила лајно“. Приметили су Турке и Черкезе тек кад су их напали. Што се од погрома(из пакла) спасло, побегло је у Висок и засновало ново село-Паклештицу. Неке породице су се настаниле у Завоју, а неке зауставиле у Изатовцима у Бугарској. О настанку села, говори друго предање, по коме су се избеклице из околине Беле Паланке, бежећи од турског терора уз Нишаву и Темштицу, зауставиле поред једне старе цркве у близини села Церове. Тамо је заживело село под називом Татрешица. Убиство Турчина и страшна освета над сељанима приморали су преживеле да поново беже од турског зулума. Зауставили су се источно од Велике Лукање у скривитом селу званом Рункул. У међувремену, село се преместило поред реке Височице, а раније место боравка прозваше Селиште. Први досељеници село назваше Паклештица јер су се спасли из пакла спаљеног села Татрешица.

Подударност два предања причу о настанку села чини поузданом. Идући трагом ових легенди, потврђено је да у месту Беловодица, у атару села Церова, сада постоји крст оброка Свете Тројце, подигнут 1926. године и јачи извор-поток који покреће једну воденицу. Других трагова о постојању села нема.

MAPA

График промене броја становника током 20. века

Демографија Година Становника 1948. 758   1953. 729 1961. 666 1971. 412 1981. 190 1991. 91 91 2002. 56 56

Eto, ovo je istorija ovog sela. Kroz predanja i brojke. U želji da još po nešto saznam pre nego krenem u ovom selo, listao sam neke objavljene tekstove. Predsednik mesne kancelarije sa kojim sam dogovarao dolazak ,,na ceo dan,, s obzirom da je u programu bio i onaj ,,poznati,, usputni deo. Roštilj, kupanje na jezeru, ispričao mi je mnogo toga lepog. Sa nestrpljenjem smo tog subotnjeg jutra krenuli put ,,Pakleštice na moru,, U tekstu koji me uveo u dogadjaj pisalo je ...

...Ako je suditi prema spoljašnjem izgledu sela, Pakleštica je proteklih godina bila jedno veliko gradilište. Više od dve trećine kuća od preko 100-nu objekata koliko selo ima, u potpunosti je promenilo svoj izgled. Moderno uredjeni stambeni objekti, sa novim krovovima,tremovima, promenjenom stolarijom I dvorištima očigledno prilagodjenim sa odmor I rekreaciju , ali I uredjenim parkovskim površinama za boravak dece u prirodi danas krase Paklešticu. U novo ruho obučen je I Dom kulture ispred kojeg je podignuta nova spomen česma. Na inicijativu Mesne zajednice , a uz pomoć lokalne samouprave od prikupljanih sredstava u ovom objektu odredjen je I prostor za prodavnicu mešovite robe, medjutim, ideja o postojanju jednog ovakvog objekta još uvek nije do kraja realizovana.
Pakleštica ima 20-tak stalno nastanjenih meštana, uglavnom starijih od 60 godina. U prilog neophodnosti postojanja ovakvog objekta u selu govori podatak da je tokom leta ovde veoma živo, pored onih koji su svoje porodične kuće pretvorili u moderne vikendice u kojima provode slobodne dane tokom godišnjeg odmora I vikendom, selo skoro redovno posećuju turisti, zaljubljenici u lov I ribolov. Za sada se neophodnim životnim namirnicama meštani snabdevaju uglavnom preko prijatelja koji češće dolaze u Pirot.
Kao jedan od razloga neekonomičnosti otvaranja prodajnog objekta u ovom selu, poslodavci često navode I loše stanje putne infrastrukture u ovom delu Visoka. Naime, do Pakleštice vodi put na kojem je deonica od oko 3 kilometra bez asfaltne podloge I nalazi se u izuzetno lošem stanju, pa je i putničkim vozilom teško doći do sela. To otežava i transport starih i bolesnih do lekara u Pirotu, ukoliko je to neophodno, jer lekar ovdašnje stanovnike posećuje svakog drugog četvrtka u mesecu .

Saznanja dovoljno. Samo je ostalo da krenemo. Put do Pakleštice dobro poznat. Tamo do Koprivštičkog krsta, put dobar. Potom ono skretanje, tajkodje dalje asfalt. Sećam se kada je Opština asfaltirala onaj deo prema Pakleštici, učestvovali i vidjeniji Pakleštinčani koji žive u Pirotu. Ostalo je još malo do sela.

Stigli smo u selu. Dole na jezeru nije bilo ljudi. Možda je još uvek rano.  Sunce je polako krenulo svojim putem. Još uvek je iza planine, ramo za kupamnje. Šetnja selom bila je prijatna. Jeste, kao u onom tekstu, ima prelepih , novih kuća, ali ostara istorija, trošne propale ,,iže,, u koje, izgleda niko više ne ulazi. Sukob vremena, generacija, . Mnogi oh Pakleštinčana nisu medju đivima, svedočće umrclicve, ovi mladji, polako se odlučuju da ulože po koji dinar. Ali, ulažu. Vidi se to. Lepo je.

Tamo u ,,gornjem selu,, sreli smo ovčara sa nekoliko ovaca. Poveo na pašu. Lepo je kada u selima vidite ovakve prizore.  Imali smo vremena za prvi susret sa kmetom. Nastavili smo da se popnemo do vrha sela i ,,gutamo,, lepote okoline sela. Perelepo.

Došlo je vreme za susret sa predsednikom mesne kancelarije . Jovan Ilić, čovek u punioj snazi. Prelepo sredio kuću, naperavio letnjikovac gde smo popili kafu, poslula nas je domaćica rakijom... Sve kako u domašćinsmkoj kući. U njegovom domu bilo je još ljkudi. Komšija, ili vikendaša koji su tek pristilgi. ,,Pobegli,, smo da razgovaramo. Selo koje raste, ima ambicije, planove

Jovan nam je dugo pričao i o daljim planovima , nastavku radova na asfaltiranju puta, sredjivanju sela, prostora oko jezera.  Ali, naš plan  podrazumevao je i razgovore sa starijim meštanima. Na Jovanov predlog najpre smo potišli kod jednog od najstarijih meštana . Deka velimir manić je odavno ,,preskočio,, osmu deceniju. Dok smo sedeli u dvorištu probali smo njegov sir , koji kako je rekao isključivo sam pravi, a meštani kažu da je najbolji u selu i naravno, čašicu čiste , prirodne rakoje. Pohvalio se da je kod njega sve čisto, da na poseban način pere sudove uz pomoć nekog bilja i da je sir prvoklasan. Ustaje rano, dan mu dugo traje. Dok smo razgovarali bila je tu snaja ili ćerka, baš i ne mogu da se prisetim, koja je gore u trošnoj kući nešto radila. Priča sa deka  Veljom  bila je još interesantnija i zbog njegovog načina na koji je govorio. Kakav deka! A koliko li to godina , ima 

Živo nas je interesovalo da ,,zavirimo,, u podrume gde Velja Manić čuva svoj sir. Iako je sve okolo izgledalo napupšteno, razbacano, kante sa sirom, oprema , sve to, bilo je besprekorno čisto.

........................................................................................

Ovih dana dok smo pratili reportažu iz Pakleštice stigla nam je tužna vest. Deda Velimir je umro. Završio je život tamo gde je proveo decenije.  Kraj  ovaca, na pašnjaku, u plevnji. Pronašli su ga posle nekoliko dana. Tu kraj njegov bio je njegov pas, ovce i ... tuga. Neka mu je laka zemlja. Deda Veljo ostaješ u našem sećanju! Neka ti je laka zemlja.

........................................................................................

Ispunjeni nekim posebnim raspoloženjem izašli smo iz  deda Veljinog  dvorišta. Čekao nas je još jedan ,,izvorni,, Pakleštinčanin. Vukašin Jelenković.  Toliko je čovek bio ne samo oran za priču, već i otvoren da o svemu, pa i o intresovanju svoja dva sina govori, da je njegova priča ustvari bila i neka trenutna istina života na selu.

I to je bila poslednja priča o Pakleštici. Sve ostalo bila je naša znatiželja. Da pronadjemo mesto za roštiljanje, kupanje u jezeru naravno, baš sve ono što i brojni nasmernici, ali i pširotski ,,Pakleštinlčani,, rade ili o vikendu ili tokom leta, ukoliko se odluče za odmor.

Do Vladikinih ploča nismo stigli , ali smo zato pronašli dobar tekst o ovom prirodnom blagu!

VLADIKINA PLOČA

Pećina se nalazi u istoimenoj klisuri između sela Pakleštice i Rsovaca. U ovom delu se karakterišu nekoliko pećina koje se zapažaju iznad rečnog korita na visini od 86 m. Do ovih pećina se dolazi isključivo pešice. Na ovom terenu se izdvajaju sledeće pećine: Vladikina ploča (660 m dugačka), Mišja pećina 83 m, Vodena pećina 63 m, pećina kod Lipe 60 m, pećina Toplica 35 m, pećina Vetrena 22 m, Ladna pećina 17 m, Trifunova pećina 15 m i pećina Potpeć 14 m. Ova pećina ili sistem pećina interesantan je po ostacima koji ukazuju da je u njoj živeo praistorijski čovek. Još uvek je ceo ovaj deo pećina neispitan.
Klisura Vladikina ploča nalazi se na 2,5 km od sela Rsovci. Izuzetno atraktivna klisura, ali isto toliko i nepristupačna i proteže se sve do sela Pakleštice. Najdublji i najduži deo ove klisure zove se Vladikine ploče, u tom delu klisura dostiže dubinu od preko 200 m, sa izuzetno strmim i nepristupačnim liticama. Klisuru karakteriše bogatstvo flore i faune. Na ulazu u klisuru svaki posetilac u isto vreme oseća lepotu i straho-poštovanje prema ovom predelu. Do nje je moguće doći samo pešice.

Dok smo tražili prostore za odmor, sa nama je dugo sedeo jedan od meštana . Podsetio nas je na prošlost , govorio nam je o kanjonu rekle Visočice , podsetio na zavojsko jetzero. U pisanim materijalima i o tome smo pronašli dobar tekst

KANJON REKE VISOČICE

Ovo je jedan od najimpozantnijih kanjona u ovom delu Srbije, kroz koji protiče reka Visočica, koja spada u red reka sa najvećim padom u Srbiji. Kanjon je izuzetno atraktivan i živopisan, tako da ga je vrlo teško opisati u nekoliko reći, stoga ga treba posetiti i doživeti. Sam kanjon odlikuju na pojedinim mestima veoma strme litice koje su nepristupačne i visoke po nekoliko stotina metara. Ovaj kanjon je za svakog putnika namernika odmor i za dušu i za oko.

Zavojsko jezero je nastalo iznenda kada je počela da klizi zemlja u kanjonu Visočice 25 februara 1963 godine, brdo na oko 2 km od sela Zavoj je počelo da klizi u pravcu reke Visočice i stvorena je velika zemljana brana. Za samo 5 dana rečni tok je pregrađen  i stvoreno je jezero i 160 kuća se naslo pod vodom. Pritisak  jezera u kome se nakupilo blizu   20000000 m3 vodene mase pretio je da razruši prepreku i sravni sa zemljom brojna naselja nizvodno od Zvoja, prema nekim mišljenjima bio bi ugrožen i Niš. 

Danas Zavojsko  jezero  predstavlja osnovni hidroenergetski objekat za proizvodnju električne energije.  Akumulira 170000000 m3 vode od čega  140000000 m3 korisne zapremine. Spada u jezera sa hladnom vodom, dužine 17 km a promenljive širine od 600 do 1000 m. Karakteriše se velikom providnošću i čistotom, bogato je ribom. Najveća dubina mu je 90 m.

Eto ovo je i zaista bogata priča o ,,pakleštici na moru, ili na jezeru, zapšto ne. O neslućenom bogatstvu prirode koje se ovde može videti. Za kraj poklanjamo vam i fotografije našeg prijaterlja Nikole Spasića, majstora ovog posla!!!