Naš sugrađanin Gabriel Icić nam je tokom vanrednog stanja pisao i podelio sa nama jednu svoju priču. Gabriel ima 12 godina i, kako nam je napisao, voli da čita knjige.

U trećem razredu sam počeo da čitam ozbiljnije knjige. Moja prva ozbiljnija knjiga je „Marina“ Karlosa Ruiza Zafona, a kasnije sam nastavio sa njegovim knjigama poput „Senka Vetra“, „Zatočenik Nebesa“ itd. Posle toga sam pročitao „Sto godina samoće“  Gabrijela Garsije Markesa, pa sam krenuo da čitam Justejn Gordove knjige „Kći direktora cirkusa“, „Misterija pasijansa“, „ Devojka sa pomorandzama“. Posle sam krenuo sa drugim isto strogim piscima. Volim da pišem i imam još priča koje za sada samo dorađujem. Takođe idem u školu „Vuk Karadžić“ peti razred a moja razredna je Vesna Vasić. Ali takođe učim i volim šah.

Juče nam je Gabriel poslao svoju novu priču o koroni pod nazivom "Opaka bolest". 

Gabriel Icić
Priča o Koroni

Opaka bolest

Selo se nalazilo namalo uzdignutoj zaravni. Verujem da je iz vazduha izgledalo kao mala, bubuljičava ćela usred guste kose džungle. Bilo je to najveće naselje sa ove strane Velike reke, makar koliko mi znamo. Prethodne generacije su učili da smo mi potomci prvih ljudi, velikog plemena Indijanaca koji su živeli u zemlji  Peru, a njih su nazivali Inke, ili tako nekako. Pamćenje mog plemena je bilo kratko, jezik jednostavan sa malo, ali značajnih reči. Mnogo važniji je bio govor tela.

Skupljali smo hranu u džungli i lovili malim strelicama koje su izbacivane iz duvaljki, ali i kopljima i velikim lukovima. Život je bio jednostavan. Priroda predvidljiva i poznata.

Često smo viđali velike bele tragove visoko na nebu. Neko je negde saznao da su to metalne ptice u kojima putuje mnogo ljudi. Kako je vreme prolazilo tako je bilo sve više ovih belih tragova, ali su postajali sve širi i čudnijih šara.

Poslednjih dana smo viđali i male zujave, četvrtaste stvarisa svetlećim okom, koje često lete preko sela. Nisu nas dirale, nismo ih dirali.

Mi ne pričamo mnogo...Ali vremena je sve manje...Neka opaka bolest je napala ljude...Jak kašalj, tela vrela poput tla na kojem su se mučili i gušili...Naš život i ovako nije bio dug, a ovo je sada skraćivalo i to malo...Vrač nije mogao da pronađe lek.

Sa vremenom smo shvatili da se razboljevaju oni koji su u bliskom kontaktu. Malo ih je preživelo jer smo bili jako oslonjeni jedni na druge. A i ti koji prežive su mogli da zaraze zdrave.

Posle nekog vremena smo shvatili da nema smisla razilaziti se i skrivati po džungli, morali smo otići. Vrač je obučen u neke krpe potopljene u svakojake lekovite trave spalio selo. I mrtve.

U jako raštrkanoj koloni krenuli smo ka Velikoj reci sa namerom da je pređemo.

Posle nekoliko izlaska sunca i upola malobrojniji izbili smo na zaravan blizu široke vode. U daljini smo videli visoke kule, zgradama su ih zvali, puteve prepune samopokretnih kola. Lep, čist i zdrav kraj.

Znali smo da plivamo, ali nam se posrećilo da se uz obalu nalazilo nekoliko metalnih čamaca. Preći ćemo reku.

Okupili smo se radi podele u grupe, i tada mi nešto pade na pamet:

-Ko je sve preživeo bolest, povikah, neka pređe na stranu kod mene.

Svi odrasli su prešli. Dece koliko i prstiju šest čoveka na obe ruke ostade naspram nas.

-Ako pređemo zarazićemo ljude preko reke, rekoh.

Prevezli smo decu na drugu stranu i ostavili ih blizu puta da stoje. Valjda će im pomoći.

Vratili smo se. Više kola se zaustavilo, a uskoro su stigla i ona koja šareno svetle. Pokupili su decu.

Okrenuli smo se i vratili u džunglu. Sagradićemo novo selo.

Pozivamo i ostale naše sugrađane koji žele da sa nama i ostalim čitaocima portala podele svoje stvaralaštvo da nam svoje priče, pesme i druge kreacije šalju na mejl plusradio010@gmail.com