"Tačka prekida vremenske linije"

Postoje dve vrste pesama, priča, romana...Prvi se pišu da bi se štampali na papiru, a drugi se utiskuju direktno u vašu dušu. Prvi su namenjeni nepoznatim ljudima, a ovi drugi su samo za vas...
Ili, AKO se nekad duše mogu sresti i povezati na bilo koji način, u nekom drugom svetu tada i one ne moraju biti samo vaše.
Ovo vam može ispričati i čovek od osamdeset godina ili u ovom slučaju dete od dvanaest. Nije tajna, mada ću vam ipak o tome nešto reći.
U vremenima ove korone ili čega god bilo, počeli smo da ležemo sve kasnije noću, i sve umorniji. Tako sam jednom u onom čudnom periodu između budnog stanja i snova imao nesvakidašnje iskustvo. Naime, neki glas u meni, mada sumnjam da sam to bio ja, počeo je da mi priča, slika, peva i svira.
Ne znam koliko je to trajalo, desetak minuta ili par sati, ali tada sam “smislio” potku izvanrednog romana. Pred mojim očima su se bajkovito, u bezbroj dimenzija, preplitali, smenjivali, stvarali i raspršivali događaji i svetovi, naizgled razvejani po vremenu, ali ipak tako i jasno i tajanstveno povezani.
Nekako na početku, osvanuo sam u čudnoj i dubokoj pećini, čijom sredinom je proticao potok ledene vode, sa čije se jedne strane nalazilo veliko ognjište. Davno zgaslo.
Pažnju su mi posebno privukli crteži na zidu... kao u Altamiri. Nešto mi je govorilo da se nalazim stotinama hiljada godina duboko u prošlosti. Da sam visoko u Pirinejima, tamo negde gde se približavaju današnja Španija i Andora.
-Moram ovo zapisati, rekoh sebi, ali tako mi se slatko spavalo...
-Zapamtiću...setiti se ujutru i odmah izdiktirati u telefon.
Bio sam visoko u planini, svuda okolo su bile guste šume i vrhovi pod snegom. Sakupio sam granja i zapalio vatru u ognjištu. Nisam bio obučen za ove prilike. Baš sam se smrzao.
I tako sam drhtureći video neki krug u zidu, ne udubljenje ili neki od hodnika pećine. Bilo je ispunjeno vodom koja je lagano talasala... i bila vertikalna!
Prva asocijacija mi je bila film “Zvezdana kapija”. Nije bilo čudnih simbola, ustvari samo zid od vode koja lepo prileže uz ivicu stene. Polako sam gurnuo prst, pa šaku, pa ruku, a na kraju zakoračio.
U svetu od pre dvadeset pet miliona godina pre ovog našeg, proveo sam dvadesetak godina. I vratio se.
A vatra je još uvek gorela u pećini. Ona ista koju sam ja zapalio.
-Hajde Gabrile ustaj, zapiši...potraži telefon i izdiktiraj, budio sam samog sebe.
-Ne, ne , sutra ću se svega sećati...
Uspuzao sam se uz pećinu i pogledao neverovatni prizor; u daljini koja je malopre bila sasvim obična, sada su čak veoma brzo nestajali udaljeni vrhovi i šume...I nije ih više bilo. Ničega. Svet se skupljao i nestajao pred mojim očima. Još par minuta i nestaće i ove pećine.
“Pretraži 860.000 godina i pronađi tačku u kojoj će biti prekinuta vremenska linija”, to nisu bile samo reči već i uputstvo, naređenje. Od pre 25 miliona godina.
Požurih u pećinu do one čudesne kapije.
-Ustani i zapiši Gabriele.
-Ne, sutra ću se setiti...
Eto, čega sam se setio, ja vam prenesoh. I sad znam da postoje priče i romani koji se utisnu u naše duše...samo za nas...do kraja vremena.
Gabriel Icić,
28. jul 2020.godine.